VRANJSKI MARATON, BESNA KOBILA, VARDENIK, VLASINSKO JEZERO
20. do 23. avgusta 2010. godine
Polazak: petak 20. avgusta u 18.30 časova ispred klupskih prostorija (doći 10 minuta ranije). Putovanje preko Novog Sada, Beograda, Pančeva, Kovina i dalje autoputem do Vranja (oko 550 km)
Subota 21. avgust : Dolazak u Vranje u ranim jutarnjim časovima. Smeštaj u objektu Doma učenika. Do 08.00 časova pripreme za učešće za Republičkoj akciji Vranjski planinarski maraton po programu organizatora (staze od 13, 19, 28, 33 i 35 km). Od 14 do 17 časova ručak na stazi kod KT 10, poneti porcije i pribor za jelo. Po završetku akcije u večernjim časovima druženje sa ostalim planinarima, svečana večera po ceni od 400 dinara (ko želi) ili slobodno veče u Vranju, noćenje u Domu učenika.
Nedelja 22. avgust : u 06.30 časova putovanje od Vranja do Vranjske banje i Krive feje, dolazak do planinarskog doma (oko 40 km)
U 08.00 časova od planinarskog doma polazimo na uspon na Besnu kobilu. Sa vrha Besne Kobile (1923 m n/v) prva grupa oko 10.30 časova nastavlja dalje putem preko Ruskog spomenika (1666 m) do vrha Vardenika (V.Streser, 1876 m) i završava turu u selu Topli do (1200 m) oko 17.30 časova. Druga grupa se vraća sa vrha Besne kobile do planinarskog doma gde je moguće ručati po ceni od 200 dinara i nakon ručka se autobusom prevozi do Vlasinskog jezera (oko 85 km) gde sačekuje prvu grupu.
Polazak za Pančevo i Suboticu oko 18.30 časova, dolazak u Pančevo oko 01.30 časova a u Suboticu do 05.00 časova u ponedeljak 23. avgusta.
Hrana i voda iz ranca. U subotu je od strane organizatora obezbedjen besplatni kuvani obrok na stazi maratona a u nedelju u planinarskom domu na Besnoj kobili po ceni od 200 dinara. Postoji mogućnost da se hrana kupi u Vranju u subotu i u nedelju popodne na Vlasinskom jezeru.
Smeštaj u Domu učenika u Vranju u četvorokrevetnim sobama sa etažnim kupatilima po ceni od 400 dinara ili u sali na podmetačima i u sopstvenim vrećama za spavanje po ceni od 100 dinara.
Obavezna planinarska oprema u skladu sa vremenskim prilikama. Planinarska knjižica sa plaćenom članarinom za 2010. godinu.
Cena 3.400 dinara na minibus (na bazi 19 prijava), cena noćenja 400 dinara u Domu učenika ili 100 dinara u sali na podmetačima.
Uplata akontacije od 1.000 dinara na sastancima kluba prilikom prijave do popune mesta. Ostatak do utorka 19. avgusta.
Prijave kod Vukmanov Zorana, telefon 062/750-291,
e-mail : zooxy1@gmail.com
Prijavila bih se za gore navedenu planinarsku akciju -Vranjski planinarski maraton.
Hvala
Mila
Mob.: 062/767 184
Prijave od utorka 3. avgusta na sastancima kluba ili putem mejla (zooxy1@gmail.com), sms-a (062/750-291) ili ovde na sajtu. Zoran
Poštovani Zorane, ja sam iz Beograda. Da li mogu da postanem vaš član i učestvujem u Vranjskom planinarskom maratonu? Ima li neko ograničenje po pitanju godina? Imam 55 godina, dobro zdravlje i kondiciju, mada nisam nikada planinarila.
Hvala i srdačan pozdrav,
Ružioca
naravno da ne postoji ograničenje, članovi našeg kluba su od 7 do 77 (imamo i mladje i još starije
)) svo koji su spremni i voljni da se se upuste u čari planinarenja.
Zoran
Od utorka vršimo prijave za učešće na ovoj manifestaciji, uplata akontacije od 1000 dinara, u slučaju da nas ne bude dovoljno za veliki bus prvih 19 sa spiska imaju prednost pri putovanju minibusom.
Zoran
Htjela bi da se prijavim za ucesce na Vranjskom maratonu,postoji li broj racuna na koji mogu platiti akontaciju.Pozdrav!
Zbog nešto manjeg interesovanja definitivno se ide minibusom, ko je zainteresovan neka se javi na moj mobilni telefon ili mejl.
Završila akcija. Davno beše subota 21. Avgust 2010, u tom gradiću Vranjske kotline sa neprolaznim duhom ondašnjeg, negdanjeg, starog… iz čijeg središta naše putešestvije , sa nadmorske visine 480m i počinje… Utisci su se slegli , pa čovek može mirno i staloženo promisliti prohujalo. Verovatno onima koji su po ko zna koji put gazili prašinu Vranjskih staza i bogaza nisu doživeli značajniji emotivni udar ali ko po prvi put pogleda put neba, padinom “Grot.a”(1327m) i “Oblik-a”(1310m), pa još kroči mestimično stenovitom stazom kroz bujno zelenilo te vulkanske lepotice, koja se bez serpentina , skoro direktno penje ka nevelikoj čistini na samom vrhu, taj ne može ispoljiti ravnodušnost pri pogledu na prostranost ,skoro netaknute prirode, razbacanih , šumovitih udolina i goletnih visoravni svud naokolo kud god se vid pruži.
Prizori prepuni bajkovitog naboja skoro nedirnute prirode. Ponekad se činjaše da na izlasku iz tunela gustog nasada jela i smreča još samo zla veštica nedostaje kako bi bajka zaživela. Put vijugav kroz čas listopadni , čas zimzeleni , prijatni i toliko priželjkivani hlad u to vrelo avgustovsko prepodne. Zatim nastavlja delimično čistinom , obraslom visokoizraslom ali povijenom , nekošenom, travom prošaranom trnjevinom divljih kupina, da bi netom ponovo poveo namernika u senoviti blagodetan štit od zelenog lišća krošnji stoletnih bukvi kroz koje ne prodiru razarajuća UV zračenja . Na samim padinama “Grot-a” i “Oblik-a” svojim postojanim stasom opčinjavaju stoletne bukve niskih , čvornovatih ogromnih debala i visoko uspetih grana koje streme ka suncu , boreć se za svaki zračak u tom pregrštu bujnog rastinja. I tako se lepši od lepšeg prizori nižu , opčinjavaju, od polaska sa “Ćoška” pa preko “Borinog brda”sa čijeg se vidikovca tek nazire “Markovo Kale”, tamo negde u podnožju klisure Gradske reke, koji će svoju davninu raskriliti tek po sedanju na neki od mnoštva višestoletnih komada stena ozidanih u nekadašnje bedeme Tvrđave izgrađene u 13. veku, tvrđave Marka Kraljevića.
Radoznalo se osvrćući ,održavajući željeno prolazno vreme, nailazimo na dolinu neviđene lepote koja iznenada “pukne” pred očima … Neodoljivo podseća na neke od Alpskih prizora gde prostrani proplanak opasan šumovitim brdima svuda naokolo , nedri neko spokojstvo i negira prolaznost vremena pri pogledu na brdske konjiće koji mirno pasu bujnu planinsku travu. Beše to predeo “Devotin” put koje se neumitno , ne zastajkujući, osim kraj zdenaca prirodno iz brda izviruće ledeno prijatne vode koja leči sve umore i vraća snagu, stiže do predela “Šanci”gde o Turskim ratovima behu linije odbrane nejači. Neviđeno koliko lepo prija , pred naslućujući napor uspona, vreo čaj sa medom. Prijalo je i podsećanje na davno ispijani vojnički čaj…
Vijugavim, markiranim stazama navođeni smo i vođeni ljubazno susretljivim vodičem Draganom Manasijevićem zvanim “Mase” , od izvora do izvora kojih po ovim vrletima ima bezbroj. Čovek uza se treba samo čašu da ima pa da se ne boji žeđi. Ne zna se koji je lepši i poželjniji, da li stalnotekuća česma kod “tri Buke” podno “Oblik-a” ili “Brestovačka česma” ili možda ona u Mirkovom kladencu gde nas vojnički pasulj dočeka iznurene , da nas ojača i vrati nam čvrstinu volje u istrajnost do zacrtanog cilja . A kao po proračunu, snage je upravo tu ponestajalo. Istina zastajkivalo se usput o žbunju malina i preslatkih kupina, samo ipak ,za pređeni napor, kada je o usponu duša na nos tiskala a mi je prkosno vraćali use, vojnički pasulj je bio prava mera…
Napuštajući tajnovitost rujina bedema srednjovekovnog zamka, sa predivnim pogledom na Borino Vranje, nemir duha nas povede u kotlinasti usek podno bedema , u neveliko kamenito korito Gradske reke. U potoku koji protiče duboko dole vidi se mesto odnosno udubljenje gde se kupao, po legendi , i sam Kraljević Marko. Kako rekoše vodići, nama nekolicini koji se osmelismo te pođosmo niz strminu, do skora se tu iz Vranja dolazilo u potragu za osveženjem a planovi su da se pomoću nevelike brane obnove nekadašnja prirodna kupališta.
Do krajnjeg cilja “Beloga Mosta” prođosmo ,toga udarničkog dana, kroz predeo neviđene lepote. Išlo se padinom useka podubljeg korita gradske reke ali ne veće od omanjeg potočića . Progažena staza se mestimično činjaše oslanjala samo na nagužvano lišće širine ljudskog stopala. Tanke i visoke bukve koje su boreć se za zračak životne svetlosti ponegde, preterale u rastu , izgubiše o naletu kiša i vetra čvrst oslonac i jednostavno premostiše obale te majušne gradske reke.
I ako se u krošnjama neverovatno vitkog drveća još uvek naziralo blještavilo sunčevih zraka, podnožje je bilo već zahvaćenom laganim sumrakom koji je onemogućavao fotografisanje tog prekrasnog ambijenta. Beše mi žao što ne pođosmo o startu , ranom zorom, tim predelima. Celim tokom je mamio miris višegodišnjeg opalog, već natrulog lišća i lagani zvuk žubora nevelike vode koja se slivaše preko omanjih stena u izdubljene, omeđene bazenčiće .
Dan službeno okončasmo na “Belom Mostu”, znamenju nesretne ljubavi Ajše i Stojana ,na kojem stoji natpis Paše-Ajšinog oca:”proklet neka je onaj ko rastavi što ljubav sastavi”!
Gazili smo “tešku” stazu maratona od 33km…
Ranom zorom ,narednog dana, pođosmo ne pokazujući umor na laganu šetnju put planine “Besna Kobila”(1922m) čija je, kako vele, netaknuta priroda lek za dušu ljubiteljima dugih šetnji planinskim šumovitim udolinama i pašnjačkim visoravnima. Istina šetnju smo započeli od planinarskog doma sa visine 1480m u ataru sela “Kriva Feja”, dokle nas je dobavio autobus. Veli legenda, beše lepa Feja kojoj se baš o svadbarskom slavlju desi nepogoda i udar groma te je kobila iz zaprege ritnu da osta doživotno pokrivljena. Selo po tome nazvaše “Kriva Feja”. Jedino mi osta nejasno što planinu nazvaše “besna kobila “?.Verovatno je degutantno zvučalo “Poplašena kobila”!
Osvojivši vrh, slikasmo se za anale i dokaz o podvigu, te nastavismo put “Vardenik-a” sa vrhovima Mali i Veliku “Strešer”(1876m) . Gazili smo pitome proplanke obrasle bujnom travom i punili cipele njinim semenjem. Kraj “Ruskog Spomenika”(1666m), na raskršću makadamskih puteva postojasmo diveć se pažnji negovanja sećanja na događaj, uredno održavanom znamenju i divnom prizoru pčelinjaka na prikolici napućenom pčelicama koje su vredno radile unoseći nektar brdskog medonosnog rastinja o tihoj paši.
Kud god pogledaš prostiru se predivni motivi vajani rukom prirode nudeć se usecima , proplancima, šumama i šumarcima čas listopadnih a čas zimzelenih stamenih stabala razbaškarenih u predivnom haosu skoro netaknute prirode, u nekom nedokučivom redu kojem se oko divi a duša napaja smislom postojanja. Vidik puca na daljinu da prosto čovek poverovati ne može u razdaljinu netom pređenog puta. Goleti visoravni obrasle gustom povisokom nekošenom travom koju snažan vetar nemilice lelujajući sapliće usput čineći znoj na leđima, pod pritiskom ranca, ledenim i neugodnim. Tu i tamo kao lišajevi nudeć se kočoperni oniži žbunovi divlje borovnice koji neodoljivo mame i mi koji prkoseći prosecamo prohladan povetarac na osunčanoj visoravni. Lepoti , nevidljivom rukom, izvajane prirode ukrasom može biti samo čovek koji njome hodi…
Htedoh trajno zaustaviti u vremenu viđenu lepotu nemilice fotografisajući svaki uočeni detalj, ali htedoh se i osladiti omamnim borovnicama sa već pročešljanih žbunova. Sagoh se više no što smedoh i iz đepa bluze mi neprimetno skliznu aparat kojim prizore činjah večno pohranjenim u vremenu prolaznosti …
I desi se onaj ukras, desi se čovek , desi se Slavoljub Petrović-Slave ,Jagodinac, te moje oslikane uspomene zajedno sa aparatom ne ostadoše trajno u beskrajnom prostranstvu planinske lepotice …
Ovim putem želim još jednom da se javno zahvalim poštenom Slavoljubu na gestu koji mi omogući ponovno posedovanje izgubljenog aparata i sa time trajno podsećanje na nezaboravne trenutke provedene u ambijentu Besne kobile i Vardenika, ….
Osvajanjem vrha “Veliki Strešer” penjuć se otežano i poštapajući se osvojismo nagradu u vidu predivnog pogleda na razbaškareno plavetnilo Vlasinskog jezera, za koji rekoše da pripada opštini Surdulica. Dugo se divismo koloritu pejsaža, vidika koji je na daljinu pucao pred nama ali vreme nas je neumitno teralo ka zacrtanom cilju ka selu “Topli Do”(1200m), kraj samog jezera. Doživeh iznenađenje prepoznavajući kolibu i plantažu krompira, visoko u planini, nedavno emitovane reportaže Jove Memedovića te mi nekako posta svečan osećaj oko srca a putešestvije još značajnije…
I stigosmo u dogovoreno vreme,gazeći “laganicu “ od 35km, proračunato da se nakon malog doterivanja u red i utoljene gladi , još za videla , iz autobusa, mogasmo diviti ambijentu podugačkom jezeru na Vlasinskoj visoravni i Crnotravskoj klisuri neviđene divlje lepote…
Prvi put videh, upamtih za svagda.!
Mračak se lagano nadvijao nad planinom, autobus tonuo u mrak , a mi ophrvani umorom u lagani san , na svojim sedištima, sa zadovoljnim smeškom na licima….
Vredelo je!
Pero svaka ti čast za ovaj tekst!